HRVATI U VOJSKU MAMELUKA

U tijeku priprema Bonaparteove vojne u Egiptu, čiji je tadašnji namjesnik bio Hercegovac Ahmed paša Džezzar, Francuska se obratila Dubrovniku sa zahtjevom unajmljivanja nekoliko brodova namijenjenih za prijevoz četa (ožujak 1798.); Dubrovnik ih je isporučio, izazivajući time negodovanje generala Bradyja, austrijskoga zapovjednika Kotora (66). Nedugo nakon zauzimanja glavnoga grada Egipta, Kaira, Bonaparte se uskoro našao zarobljen u svojoj tekovini, uslijed uništenja francuske mornarice od engleske eskadre kod Abukira. Odonda se Bonaparte trebao brinuti za opskrbu svoje vojske, posebno s robom čija je nabava nedostajala u Egiptu.

Dubrovnik je tada bio jedna od glavnih sredozemnih luka u trgovačkim odnosima s Egiptom. Bonaparte, čiji je jedan od tumača bio Dubrovčanin Ljudevit M. Damjan Bračević, obratio se dubrovačkom konzulu u Aleksandriji (28. 8. 1798.): „Dao sam nalog, Građanine Konzule, da Aleksandrijska luka bude od sada slobodna. Neće više pretrpjeti nikakvu smetnju ni za ulaz ni za izlaz. Ohrabrite sve vaše državljane da nam donose vina i drva. Podupirat ću izvoze koji bi željeli izvesti“ (67).

Obaviješten da je jedan dubrovački kapetan doveo skupinu radnika u Aleksandriji, Bonaparte je zamolio generala Klebera da mu daje odštetu (28. 8. 1798.):

„Dubrovački kapetan koji je doveo radnike u Aleksandriji bit će isplaćen s robom nepotrebnom za vojsku i nađenu u kućama uhićenih osoba u Aleksandriji“ (68).

U potjeru za mamelučkim vođom Murad-begom, general Desaix bio je ušao u gornji Egipat; u bitci kod Samanhuta 22. siječnja 1799., Desaixove čete raspršile su njegovu prethodnicu pod zapovjedništvom Osman-bega Hasana, potom ostatak Murad-begovih četa, među kojima određeni broj boraca koji su se bili odmetnuli, bivši časnici ugarskih i hrvatskih frajkora austrijske vojske, zarobljeni od Turaka, zatim odvedeni u Egipat gdje su bili vrbovani u vojsku Mameluka. Prema mišljenju budućega generala Savaryja, svjedoka bitke, „ova sudbina nije im bila neugodna, i nisu se uopće trudili vratiti se u svoju domovinu“; međutim, „da su njihovi begovi posumnjali da imaju takve misli, smjesta bi im glava bila odrubljena“ (69).

S obzirom na to da su veze s Francuskom bile često prekinute zbog blokade engleske mornarice, iz Kaira je Bonaparte javljao Direktoriju (5. 2. 1799.) dolazak u Aleksandrijskoj luci dubrovačkoga broda s njegovom poštom, prve vijesti koje su mu tada stigle iz Europe: „Najavljeno nam je u ovom času dolazak u Aleksandriji dubrovačkoga broda natovaren vinom i nosač pisama za mene iz Genove i Ankone; ovo je prva vijest iz Europe koja nam stiže nakon osam mjeseci. Dobit ću ova pisma tek za dva ili tri dana; jako želim da ih ima od vas, i bar da mogu biti upućen o zbivanjima u Europi, da bih se prema tome mogao ravnati“ (70).

Naime, prve vijesti o ponovnom razbuktavanju rata u Europi prispjele su tada do Bonapartea. Šest mjeseci poslije napustio je Egipat bez znanja svoje vojske da bi se vratio u Francusku; general Desaix ga je slijedio na dubrovačkom brodu, uskoro zarobljen od engleske mornarice i odveden u Livorno (71).

Nakon prvoga neuspjeloga pokušaja francuske eskadre admirala Gantheaumea, Bonaparte je, postavši u međuvremenu prvim konzulom Francuske Republike, nastojao pripremiti jednu novu morsku ekspediciju u pomoć vojsci u Egiptu; zadužio je generala Murata da poduzima korake pri dubrovačkim vlastima da se obvežu slati konvoj opskrbe u Egipat (22. 3. 1801.): „Pošaljite jednoga vašega časnika k dubrovačkom senatu, da bi mu rekao, ne sumnjajući u njegovu prijaznost, kako bi mi bilo drago da otpremi u Egipat, na dva broda, topovske kugle, 500 pušaka i drugih roba; general Menou isplatit će mu ovaj teret s rižom, kavom i šećerom. Ova ekspedicija može se izvesti u najvećoj tajnosti“ (72).

Murat je zamolio dubrovačke vlasti (4. 4. 1801.) da unajme najmanje dva broda ili više njih s opskrbom koja bi se sastojala od streljiva, oružja, živeži, pića (vina, rakije) i drugih predmeta, namijenjenih francuskoj vojsci u Egiptu; u zamjenu brodovi bi bili opskrbljeni drugim proizvodima. Murat je također zatražio sudjelovanje nekolicine dubrovačkih trgovaca koji bi se pobrinuli za opskrbu vojske (73). Međutim, s obzirom na to da bi odobrenje ove zamolbe moglo imati opasne posljedice za Dubrovačku Republiku ako bi engleska mornarica bila s tim upoznata, dubrovačke su vlasti oprezno i vješto izbjegle tražene obveze, nastojeći sačuvati neutralnost. Nedugo zatim, nakon novoga neuspjeloga Gantheaumeova pokušaja iskrcavanja u Egiptu, general Menou, zapovjednik francuskih četa u Egiptu, predao se Englezima (1. 9. 1801.).

 

OPSADA BARDOVE UTVRDE

Tijekom rata Druge koalicije protiv Francuske, general Franjo Jelačić istaknuo se u bitci kod Feldkircha (22. - 23. 3. 1799.), gdje je prisilio francuskoga generala Masséna na povlačenje, dok je general F. Vukasović natjerao generala Serruriera na kapitulaciju kod Verderioa (28. 4.), a zatim je zauzeo Torino. Međutim, prethodnica Bonaparteove vojske našla se pred najvećim izazovom i velikom zaprekom kod Bardove utvrde, smještene na vrhu hridine koja je zatvarala prolaz prema dolini Dorie i Ivreji. Utvrdu je branila posada od 400 Hrvata pod zapovjedništvom kapetana Bernkopfa, sa 16 topova velikoga kalibra (74). U uputama generalu Dupontu (18. 5. 1800.), prvi konzul Bonaparte iskazivao je svoje nestrpljenje: „Naredite generalu Lannesu da se pripravi tako da zauzima visine iznad Barda, sutra u vrlo ranim jutarnjim satima; raspolaže s 6000 vojnika s kojima može brzo otjerati sve snage koje mu neprijatelj može suprotstaviti. (...) Dajte na znanje generalu Lannesu da sudbina Italije, a možda i Republike, ovisi o zauzeću Bardova kaštela“ (75).

Obraćajući se svojem tajniku Bourrienneu, Bonaparte je dao oduška svojem nezadovoljstvu: „Dvije stotine dobro raspoređenih Hrvata mogli bi zaustaviti kretanje prethodnice, zapriječiti više od 6000 vojnika? I ovakve stvari se meni pričaju? Dosađujem se u ovom samostanu. Ovi glupani neće nikada zauzeti Bardovu utvrdu; idem sam vidjeti kako stvari stoje; prisiljavaju me da se bavim takvom sitnicom.“ Sutradan je otišao utaboriti svoj glavni stožer kod Barda, gdje se uvjerio da su njegovi prvi dojmovi jako podcjenjivali teškoće opsade utvrde (76). Dana 22. svibnja, pišući generalu Berthieru, Bonaparte je uporno zahtijevao zauzimanje Bardove utvrde: „Nadam se da vam u ovom trenutku mogu čestitati zauzimanje Bardova kaštela. (...) Uviđate da, ako promijenimo liniju operacija, vrlo je važno imati ovu malu utvrdu, koja zatvara dolinu, i osigurava nam mogućnosti ponovnoga zauzimanja, kada budemo htjeli, Aostove prometne linije“ (77). Međutim, Bonaparteu je situacija bila jasna : „Bardova utvrda, zatvarajući dolinu, stvara nam velike poteškoće za prijelaz našega topništva“ (24. 5.) (78).

Na putu povratka iz izvidničke ophodnje (24. 5.), u klancu vrha Jovet, Bonaparte i general Duroc koji je bio s njim, pretekli su svoju pratnju od 25 strijelaca, kada su u tom trenutku zatekli desetero austrijskih pandura ili ulana; njihov zapovjednik, poručnik Leclerc, naredio im je da upere pištolje na dvojicu i pozvao Bonapartea na predaju. Ovaj ga je upitao: „Gospodine, tko ste vi da nam tako govorite?“ „Mi smo iz korpusa Vukasovićevih izviđača.“ Očekujući dolazak svoje pratnje, Bonaparte je odugovlačio, zahtijevajući od Leclerca da im njegovi vojnici ne prijete više oružjem, „s obzirom na dva časnika riješena da vam ne pružaju otpora“ Časnik Leclerc je pristao na Bonaparteovu zamolbu, nakon čega su panduri pospremili svoja oružja u futrolama; u tom su trenutku bili stigli strijelci pratnje koji su opkolili pandure. Bonaparte se obratio časniku: „Sada ste, poručniče, zarobljenik prvoga konzula“ (79).

Bonaparte je 24. svibnja javljao generalu Bruneu: „Kaštel i grad Ivreja je u našoj vlasti, kao i Bardova donja utvrda. Mađarski kapetan, s 400 Hrvata, povukao se u jednoj kuli gdje ima dvanaestak topova koji brane put; tući ćemo ga topovima“ (80). Pošto je Bonaparteov pokušaj juriša na utvrdu bio odbijen, Francuzi su bili prisiljeni povući se s gubitkom od 200 ranjenih (26. 5.) (81). Međutim, snažno bombardiranje utvrde otvorilo je rupu u bedemu i ubrzalo je njezinu predaju (1. 6.); s obzirom na to da je francuski general Chabran zahtijevao bezuvjetnu predaju, kapetan Bernkopf nije postizao povlačenje posade s ratnim počastima (82).

Nedugo zatim, kod Marengoa se 14. lipnja 1800. odigrala sudbonosna bitka za Bonapartea i njegovu vojnu u Italiji; francuska je vojska uzmakla pred austrijskim četama (od kojih dvije bojne Varaždinsko-križevačke pukovnije i brigada generala Petra Vinka Kneževića) (83). Činilo se da je bitka bila izgubljena za Bonapartea, kada je dolazak pojačanja pod zapovjedništvom generala Desaixa i Kellermanova konjaništva okrenulo gotovo bezizlaznu situaciju i odlučno pripomoglo Bonaparteovoj pobjedi.

 

NAPOLEON O HRVATIMA

Napoleonovo mišljenje o tadašnjim Hrvatima (vojne krajine) bilo je raznoliko. Prije aneksije hrvatske Vojne krajine svome carstvu, odgovarajući Eugenu (7. 8. 1806.), Napoleon piše: „Hrvati su lopovi; ne treba se, dakle, čuditi svim krađama koje su mogli počiniti našim četama. Nema tu ništa drugoga ozbiljnoga nego što su napali pozadinu naših četa. Treba o tome pisati gosp. de la Rochefoucauld, koji će se žaliti Bečkome dvoru“ (84).

U povodu zaključenja mirovnoga ugovora s Austrijom 1809., Napoleon se obratio Hrvatima (posebno graničarima) u jednom promidžbenom proglasu (na njemačkom) (85).

Međutim, nakon pripojenja hrvatske Vojne krajine (Vojne Hrvatske) Ilirskim provincijama, Napoleon je ostao oprezan i podozriv prema hrvatskim graničarima, pišući ministru rata (9. 1. 1810.):

„Držim da je zahtjev za isporuku petnaest tisuća pušaka Hrvatima veoma preran i veoma opasan; treba se čuvati da se išta o tome poduzima. Moglo bi ih se najviše podijeliti jednoj satniji po pukovniji. Je li maršal Marmont siguran da se ta čeljad neće njima služiti protiv njega? Ne smije ih se naoružati prije nego što ih upoznamo i prije nego što budemo sigurni u njih. Neka ih se naoružava jedna tisuća vojnika, i ne više. Ukazujte maršalu Marmontu da mi se ova lakoumnost u aferi ovakve važnosti čini vrlo neobičnom“ (86).

Napoleon je naredio ministru financija da odgovori Marmontu (9. 2. 1810.):

„Recite mu da odobravam što on predlaže za Vojnu Hrvatsku, s iznimkom njegovoga prijedloga da se podijeli oružje svim Hrvatima bez razlike i bez pouzdanja u njihovu vjernost“ (87).

Nakon Marmontove vojne u Turskoj Hrvatskoj, Napoleon je tražio od ministra rata (15. 5. 1810.) da odgovori Marmontu „kako s mukom vidim da daje tući moje čete protiv Turaka; da francuska krv teče za takve trice; da su Hrvati dovoljni; neka, dakle, ostavi moje čete na miru; da, dokle god se Hrvati tuku, to je stvar na koju smo navikli; da može postaviti nekoliko francuskih časnika i neke topničke satnije, ali nikako moje pješaštvo“ (88).

Generalnom guverneru Bertrandu Napoleon je poručivao (23. 8. 1811.): „S mukom vidim što mi govorite, da je zrak nezdrav u Puli i da tri satnije 18 koje se tamo nalaze imaju mnogo bolesnika. (...) Trebalo je, čim ste saznali da su te obale nezdrave, povući moje čete. Nisu li nacionalne garde bile dovoljne i niste li imali Hrvate?“ (89).

Napoleon je naredio ministru rata (12. 11. 1811.) dolazak dviju hrvatskih bojni u Pariz i preporučio mu da se obrati dvjema nadolazećim hrvatskim pukovnijama u Francuskoj:

„Vidim sa zadovoljstvom, prema vašem pismu od 9., da su dvije bojne 1 i 2 Banske pukovnije u dobrom stanju. Dajte da se odmaraju u Dijonu dva ili tri dana, i naredite da budu usmjereni prema Parizu, gdje ih želim vidjeti. Ostavit ćete ih u jednoj vojarni dvije milje od Pariza, gdje ćete narediti održanje smotre i, kada se uvjerite o njihovom dobrom stanju, vidjet ću ih na paradi. (...) Shodno je da pišete ovim obim pukovnijama, prije nego što stignu u Dijon, da je njihovo odredište Pariz, jer želim ih vidjeti. Ovo bi moglo imati dobroga učinka i spriječiti možda koja odmetništva“ (90).

Na povratku iz Rusije, kako svjedoči Marmont, Napoleon mu je o hrvatskim pukovnijama, „priznao istinitost moje tvrdnje: nije nikada imao, rekao mi je, hrabrijih i boljih vojnika u svakom pogledu“ (91).

Međutim, u studenome 1813., Napoleon je naredio pripreme za razoružanje stranih postrojba, posebno Ilirskih pukovnija i Hrvata: „U jednom smo trenutku u kojem ne smijemo računati na nijednoga stranca. Ovo nam može biti krajnje opasno“ (92).

Napoleon je 20. studenoga 1813. obavijestio generala d'Anthouarda da je dao nalog da se oduzmu konji hrvatske husarske pukovnije u Lyonu, da bi bili predani francuskim pukovnijama: „Jedna hrvatska pukovnija od 1.300 vojnika i 600 konja je u Lyonu. Dajem nalog Corbineauu da im naredi da sjaše i da pošalje taj ološ na Loireu, i da predaje 300 konja svakoj od obiju pukovnija, 1 husarske i 31 lovačke“ (93).

Napoleon je 8. prosinca 1813. naredio generalu Clarkeu, ministru rata, da riješi pitanje časnika Vojne Hrvatske po sljedećim uputama:

„Primio sam vaše pismo od 7. prosinca u vezi s provedbom moje odluke o razoružanju stranaca. Vaše prvo pitanje odnosi se na mlade Ilirce. Ukoliko bi bilo među tim mladim ljudima onih koji bi htjeli stupiti u službu, napustiti svoju zemlju i koji govore francuski, i  pokazuju se privrženi stvari Francuske, može ih se namjestiti u francuskim pukovnijama.“ (94).

Bilješke

(1) H. Plon, J. Dumaine, Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome dix-neuvième, str. 479, br. 15823; str. 490, br. 15835; str. 497, br. 20987; str. 586, br. 15953, Paris, 1866.

Isto, tome vingtième, str. 72, br. 16065; str. 50, br. 16031

Isto, tome vingt et unième, str. 89–91, br. 16867

(2) J. B. Duvergier, Collection complète des Lois, Décrets, Ordonnances, Règlemens, Avis du Conseil d’Etat, tome dix-huitième, deuxième édition, str. 19, Paris, 1836. – Bulletin des lois de l’Empire français, 4^e série, tome quinzième, Paris, janvier 1812.; str. 328, Bulletin des lois n°396

(3) V. Grahovac-Pražić, Maršal Marmont, podupiratelj hrvatskih jezikoslovnih priručnika, Hrvati i Ilrske Pokrajine Les Croates et les Provinces Illyriennes, str. 559–572 – Z. Vince, Putovima hrvatskoga književnog jezika, str. 115, 508, 2. izd., Zagreb, 1990.

(4) Mémoires du Maréchal Duc de Raguse de 1792 à 1832, tome troisième, str. 355, Paris, 1857.

(5) P. Boppe, La Croatie militaire Les régiments croates à la Grande Armée, Paris, Nancy 1900. – D. Roksandić, Vojna Hrvatska, La Croatie militaire, knj. 1, str. 281–310, Zagreb, 1988. – Š. Peričić, Dalmatinci u Napoleonovoj kopnenoj vojsci, Zadarska revija 1/1986, str. 69–80 – V. Brnardić, Dalmatinci u vojsci cara Napoleona: krvavi pohod u Rusiju, Večernji.hr 20. 1. 2013.

(6) O. Delepierre (traduits par), Mémoires historiques relatifs à une mission à la Cour de Vienne en 1806, par sir Robert Adair, str. 348, Bruxelles, 1845. – L.-E. Bignon, Histoire de France, depuis le 18 Brumaire (novembre 1799) jusqu’à la paix de Tilsitt (juillet 1807), tome cinquième, str. 362–364, Paris, 1830.

(7) Plon, Dumaine, Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome douzième, str. 173, br. 9953, Paris, 1863.; tome seizième, p. 498–499

(8). Isto, tome 12, str. 350–351, br. 10197

(9) A. Du Casse, Mémoires et correspondance politique et militaire du prince Eugène, tome deuxième, str. 338–340, 349–350, Paris, 1858 – P. Pisani, La Dalmatie de 1797. à 1815. Episode des conquêtes napoléoniennes, str. 181–183, Paris, 1893. – V. Foretić, Povijest Dubrovnika do 1808., 2. dio, str. 448, Zagreb, 1980

(10) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III,

tome 12, str. 454–456, br. 10346

Isto, tome 21, str. 512–514, br. 17518

Isto, tome 22, str. 28–30, br. 17571

(11) Isto, tome 25, str. 346, br. 20070; str. 347–348, br. 20071; str. 423–426, br. 20175

(12) J. Šumrada, Napoleon na Jadranu, Napoléon dans l’Adriatique, str. 47–52, Koper – Zadar, 2006. – J. Kolanović, J. Šumrada, Napoléon et son administration en Adriatique orientale et dans les Alpes de l’est 1806 – 1814, Guide des sources, Napoleon i njegova uprava na istočnoj obali Jadrana i na području istočnih Alpa 1806. – 1814., Arhivski vodič, str. 30, 34, Zagreb, HDA, 2005 – Mémoires du Maréchal Duc de Raguse de 1792 à 1832, tome 3, str. 41–43, 45, 61–66 – S. Kaštela, I. Dadić, K. Vidović, La contribution de l'administration française à la construction de voies de communications sur le territoire croate, Hrvati i Ilirske Pokrajine Les Croates et les Provinces Illyriennes, Zbornik radova, str. 381–394, Zagreb, 2010 – Dalmacija za francuske uprave (1806. – 1813.), La Dalmatie sous l'administration française (1806. – 1813.), Zbornik radova, str. 203–206, Split, 2011.

(13) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 11, str. 489–490, br. 9589

(14) Isto, tome 12, str. 215, br. 10015

(15) Isto, tome 12, str. 404, br. 10278

(16) Isto, tome 13, str.85-86, br. 10671

(17) Isto, tome 20, str. 87, br. 16086

(18) Isto, tome 13, str. 29, br. 10580; tome 18, str. 329, br. 14874

(19) Marcel-de-Serres, Voyage en Autriche, ou essai statistique et géographique sur cet empire, tome quatrième, str. 369, Paris, 1814.

(20) R. Guyot, Le Directoire et la paix de l'Europe des traités de Bâle à la Deuxième coalition (1795. – 1799.), str. 354, Paris, 1911, réimpression Genève, 1977.

(21) J. Vidaković, Prosvjetiteljska uloga Kraglskog Dalmatina, Hrvati i Ilirske pokrajine, Les Croates et les Provinces Illyriennes, str. 590 – Z. Vince, Putovima hrvatskoga književnoga jezika, str. 103 – Dalmacija za francuske uprave (1806. – 1813.), La Dalmatie sous l'administration française (1806. – 1813.), str. 362, br. 46

(22) Boppe, str. 44, 208 – Roksandić, knj. 2, str. 20–21, 124 – Du Casse, tome 2, str. 136, 326; tome 3, str., 42 Marcel-de-Serres, tome 4, str. 44

(23) Boppe, str. 69 – Mémoires du maréchal duc de Raguse de 1792 à 1832, tome 3, str. 342, 491

(24) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 21, str. 227, br. 17060

(25) Roksandić, knj. 2, str. 122, 154

(26) J. J. Rousseau, Du contrat social, Livre II, chap. X, str. 88, Flammarion

(27) J. C. Di Pasquale, Les fils de la liberté-Les fils de Pasquale Paoli, str. 199–200, Edilivre, 2007. – J. A. Galletti, Histoire illustrée de la Corse, str. 487 i bilj. 1, Paris, 1863. 

(28) J.-M. Jacobi, Histoire générale de la Corse depuis les premiers temps jusqu’à nos jours (1835.), tome deuxième, str. 370, Paris, 1835 – A. Arrighi, Histoire de Pascal Paoli, ou la dernière guerre de l’indépendance (1755. – 1807.), tome premier, str. 321, Paris 1843. – T. Nasica, Mémoires sur l’enfance et la jeunesse de Napoléon jusqu’à l’âge de vingt-trois ans, str. 263, Paris, 1852. – F. O. Renucci, Storia di Corsica, tomo primo, str. 89–90, Bastia, 1833.

(29) G. Fabry, Mémoires sur la campagne de 1794 en Italie, str. 202–203, 207, Paris, 1904.; isti, Histoire de la campagne de 1794 en Italie, Texte, str. XXIV, LXIII, LXVIII, LXXII Paris, 1905. – Général Koch, Mémoires de Masséna rédigés d’après les documents qu’il a laissés, tome premier, str. 118, Paris, 1848. – France militaire, Histoire des armées françaises de terre et de mer de 1792 à 1837, tome premier, str. 272, Paris, 1838.

(30) Koch, Mémoires de Masséna, tome 1, str. 121

(31) Mémoires de l'adjudant-général Jean Landrieux, tome 1 Bergame-Brescia, str. 43–44, Paris, 1893.

(32) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 1, str. 142–143, br. 148

(33) Koch, Mémoires de Masséna, tome 2, str. 35 – Mémoires de l'adjudant-général Jean Landrieux, tome 1, str. 51

(34) Mémoires de l'adjudant-général Jean Landrieux, tome 1, str. 52

(35) Isto, tome 1, str. 54 – France militaire, tome 1, str. 99, 101–103 – Victoires, conquêtes, désastres, revers et guerres civiles des Français depuis 1792., tome 3, str. 461, Paris, 1854. – Commentaires de Napoléon Premier, tome premier, str. 214–215, Paris Imprimerie Impériale, 1867.

(36) A. Castelot, Bonaparte, str. 225, Librairie Académique Perrin – J. Tulard, L. Garros, Itinéraire de Napoléon au jour le jour 1769. – 1821., str. 84, Tallandier 1992 – R. Iappini, Napoléon jour après jour De la naissance au 18 brumaire, str. 213, Cheminements, 2009.

(37) France militaire, tome 2, str. 106

(38) Victoires, conquêtes, désastres, revers et guerres civiles des Français depuis 1792., tome 4, str. 38, Paris, 1855.

(39) France militaire, tome 2, str. 106

(40) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 3, str. 17, br. 1765

(41) Isto, tome 12, str. 118, br. 9909

(42) Isto, tome 1, str. 463, br. 735

(43) Correspondance inédite officielle et confidentielle de Napoléon Bonaparte, Italie, tome 1, str. 386, Paris, 1809.

(44) P. Daru, Histoire de la République de Venise, tome 5, str. 436–437, Paris, 1853.

(45) Koch, Mémoires de Masséna, tome 2, str. 380–381 – Daru, tome 8, str. 267

(46) Daru, tome 8, str. 301 – Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 3, str. 43, br. 1795

(47) Daru, tome 8, str. 300 – Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 3, str. 45, br. 1799

(48) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 3, str. 51–52, br. 1804

(49) V. Kapitanović, Dva zahtjeva za sjedinjenje Dalmacije s Hrvatskom i Ugarskom, Zbornik Kačić, XVII, 1985., I. dio, str. 449–477

(50) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 2, str. 333, br. 1497

(51) Isto, tome 3, str. 118, br. 1916

(52) Isto, tome 2, str. 497–498, br. 1743; str. 498–500, br. 1744

(53) Isto, tome 3, str. 205–210, br. 2050

(54) Isto, tome 3, str. 332, br. 2247

(55) Isto, tome 3, str. 306, br. 2217

(56) Isto, tome 3, str. 212, br. 2053 – L. Vojnović, Pad Dubrovnika, knj. 1, str. 25–26, Zagreb, 1908.

(57) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 3, str. 324–327, br. 2240

(58) Isto, tome 3, str. 418, br. 2339 – Vojnović, knj. 1, str. 28

(59) Pisani, str. 127–129 – Foretić, sv. 2, str. 335 – Vojnović, knj. 1, str. 28, 29 – Pisani, str.125–126 – Foretić, sv. 2, str. 334–336

(60) Commentaires de Napoléon Ier, tome 1, str. 257

(61) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 2, str. 116–119, br. 1196

(62) Las Cases, Mémorial de Sainte-Hélène, tome 3, str. 233–238, Paris, 1824.

(63) Mémoires du duc de Raguse de 1792 à 1832, tome 1, str. 235–238, Paris, 1857.

(64) Victoires, conquêtes, désastres, revers et guerres civiles des Français depuis 1792, tome 4, str. 168

(65) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 2, str. 119, br. 1197

(66) Pisani, str. 127

(67) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 4, str. 421, br. 3149 – Hrvatska enciklopedija, sv. 3, str. 211–212, Zagreb, 1942.

(68) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 4, str. 416, br. 3143

(69) Mémoires du duc de Rovigo, pour servir à l'histoire de l'empereur Napoléon, tome 1, 2e édition, str. 138–139, Paris, 1829.

(70) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 5, str. 297, br. 3936

(71) Isto, tome 6, str. 376, br. 4927

(72) Isto, tome 7, str. 92, br. 5482

(73) Foretić, sv. 2, str. 439

(74) E. Gachot, La deuxième Campagne d'Italie (1800), str. 202, Paris, 1899.

(75) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 6, str. 294–295, br. 4816

(76) Gachot, str.160

(77) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 6, str. 305, br. 4831

(78) Isto, tome 6, str. 310, br. 4841

(79) Gachot, str. 199–201 – Castelot, Bonaparte, str. 511–512

(80) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 6, str. 313, br. 4845

(81) Capitaine de Cugnac, Campagne de l’Armée de réserve en 1800, Première partie, str. 526, Paris, 1900 – Gachot, str. 204–208 – Jomini, Histoire critique et militaire des guerres de la Révolution, tome 13, Campagne de 1800 Première période, str. 155, Bruxelles, 1838.

(82) Cugnac, str. 539 – Gachot, str. 212–213 – Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 6, str. 329, br. –4865

(83) Hrvatski vojnik, br. 6, 2004., V. Brnardić, Varaždinski generalat – Brnardić, Hrvatska vojnička obitelj Kneževići od Svete Helene, Povijesni prilozi 33, str. 299, 2007.

(84) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 13, str. 55–56, br. 10618

(85) Roksandić, knj. 1, str. 155–156, 328 br. 18

(86) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 20, str. 107, br. 16123

(87) Isto, tome 20, str. 196, br. 16231

(88) Isto, tome 20, str. 353, br. 16472

(89) Isto, tome 22, str. 437, br. 18077

(90) Isto, tome 23, str. 3, br. 18247

(91) Mémoires du maréchal duc de Raguse de 1792 à 1832, tome 3, str. 346–348

(92) Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 26, str. 427, br. 20893

(93) Isto, tome 26, str. 454–455, br. 20928

(94) H.Plon, J.Dumaine, Correspondance de Napoléon Ier publiée par ordre de l’Empereur Napoléon III, tome 26, str.497, br.20987